Kada se govori o pretnjama koje su usmerene na hranu ili proizvodnju hrane neophodno je imati na umu šta tačno pretnja u ovim slučajevima znači.

Pretnja predstavlja namerni akt od strane nekoga ko želi da izazove gubitke ili štetu (Adams Adele, Marsh, 2015). Detaljniji opis istih autora pretnju navodi kao „namerni akt od strane nekoga ko želi da nanese štetu konzumentu ili da izazove gubitke u poslovanju usled efekata nanetih konzumentu“.

Opšta podela pretnji može se prikazati u nekoliko kategorija:

  • Ekonomski motivisana izmena (Economicaly motivated adulteration – EMA)
  • Zlonamerna kontaminacija hrane
  • Lažna upotreba imena kompanije ili brenda

Odbrana hrane u srpskoj industriji hrane je uglavnom nov koncept, najčešće prepoznat od strane velikih industrija, i to upravo kroz implementaciju svetski priznatih standarda GFSI-a. U drugim slučajevima svest o namernim kontaminacijama hrane, a posebno veza sa bioterorizmom još uvek nije postigla svoj zalet.

Kao prilog ovome, govori činjenica da je Javno komunalno preduzeće – Beogradski vodovod i kanalizacija, u novembru 2018. godine na svom „youtube kanalu“ objavilo kompletan snimak pod nazivom „Beogradski vodovod – Kako nastaje voda za piće“, time omogućavajući svim zainteresovanim stranama da se upoznaju sa proizvodnim lokacijama, sistemima proizvodnje vode i snimcima celokupnog rasporeda objekata i opreme u objektima.

Da je ovo moguće govore nam i situacije koje su kroz istoriju potencijalno mogle ugroziti snabdevanje vodom i zdravlje građana Beograda, pa tako dolazimo do 1972. godine i akcije „Feniks“, gde je grupa terorista upala na teritoriju SFRJ. Teroristi su bili članovi Hrvatskog revolucionarnog bratstva (HRB), a verovali su da je nezadovoljstvo komunističkim režimom u SFRJ toliko veliko da je dovoljan mali podsticaj da izbije pobuna. Bivši obaveštajac Božidar Spasić, u svom iskazu za dnevnu štampu, kaže da je ta grupa imala nameru da nakon pobune otruje gotovo ceo Beograd. „Malo je poznato da je grupa donela teglu sa kilogramom eksplozivnog otrova, koji je trebalo da postavi u beogradski vodovod, čime bi pobila skoro ceo Beograd“, navodi Božidar Spasić (Ćuruvija, 2016).

Koliko je strah od ovakvih slučajeva prisutan govori i panika nastala kod građana usled širenja izmišljenih informacija o tome da je voda u Beogradu zagađena metanom punim kancerogenih čestica koji se greškom prosuo. „Nije prvi put da se šire glasine o vodovodu, ali jeste prvi put da se masovno, sa mnogo mesta, šalju lažne informacije i to putem SMS poruka. Ovo je bio organizovani pokušaj da se unese panika u stanovništvo, izazove haos i nepoverenje prema nadležnim institucijama“, izjavio je za dnevnu štampu tadašnji gradonačelnik Beograda, Goran Vesić.

Ipak, ostaje značajan deo proizvođača prehrambenih proizvoda u Srbiji koji još uvek nisu pokriveni sistemima odbrane hrane, i koji još uvek nemaju svest o potencijalnim namernim kontaminacijama, kao ni o aktivnostima koje moraju preduzeti kako bi takva vrsta kontaminacija bila prevenirana. Postojeći sistemi bezbednosti hrane, poput zakonski obaveznog HACCP-a, bave se isključivo kontaminacijama usled bioloških, fizičkih i hemijskih opasnosti koje su nastale slučajno usled neadekvatnosti procesa, sirovine ili karakteristika proizvoda.

Dodaj komentar

Your email address will not be published.